GocaF's blog
U ime tuge,
u ime vatre što se rasplamsava
i preti da me opeče,
optužujem te za ukradeni mir.
Za jednu suzu medju kapima kiše,
za jedan pogled bez cilja,
za jednu ukradenu zvezdu.
Najlepšu, najsjajniju, moju...
Ukrao si je,
i ona više ne sja na mom nebu,
već je nalazim gledajući u tebe.
Ne krij se,
na krij u tudjim očima,
neću se prevariti!
Pronaći ću te
i odvesti u najtamniji ugao svoga srca,
koje sam pretvorila u okean zaborava,
i tamo ću te zaključati
sa devet ćutanja!
Pitali su me
dokle ću biti sama?
- Ne znam, - rekoh,
valjda, dotle dok ne zalečim rane,
ili me pronadje neko
ko će mi u tome pomoći.
A, do tada,
ostavite me samu
u zatvorenoj spavaćoj sobi,
našminkanu i dokonu,
da ga čekam,
da živim za dan,
koji ne znam kada će doći...
Jesen, to setno kišno doba,
to vreme kad vetar budi uspomene,
uvlači se u dušu,
i vraća te tamo odakle misliš da si otišao...
A nisi i ne možeš...
Ne, ti nisi sam...
Stvarno, naidji do mene
da te dotaknem srcem
i pretvorim u ljubav.
Još uvek ne nalazim ono što sam izgubila,
nije to bilo nešto mnogo vredno...
ali, je bilo moje...
bar sam ja tako mislila.
Ima nas koji smo nekog, nekada, voleli.
Nije taj neko bio ništa posebno,
posebni smo mi,
koji smo voleli.
Pitanje "zašto nismo uspeli"... kao teret nosim.
Ponekad mi se učini da je teret pretežak...
Uplašim se da ću se od težine slomiti.
Ti to i ne slutiš...
Ispravim se, nasmešim i krenem dalje.
Zastanem samo na trenutak
da teret ravnomernije rasporedim...
Osmehom kupujem vreme
i glumim da mi ništa nije,
a svašta mi je...
Volim kada udješ u kuću
i uneseš sneg na svom kaputu
i mirišeš na napolje...
Volim kada kuvam ručak
a ti me preplašiš iza ledja,
a ja vrisnem i kažem ti:
- pa, je si li normalan,
moglo mi je srce stati od toga!
Volim kada me,
nakon toga, zagrliš
i slušaš moje srce kako ubrzano kuca...
- volim te!
Dobro došli u moje misli.
Ponesite neko svetlo jer ulazite u moj mrak.
Nisam ovde da menjam svet, nego da Vam prenesem neke moje emocije,
koje i Vi imate duboko u sebi, a možda i niste znali da su tu,
u vama...
Ponekad sam ljubila strahujući da ne probudim nekoga...
Sada ga u snovima ljubim, strahujući da se ja ne probudim...
Mislio je da ću zvati.
Nisam ja od onih što odustaju.
Takva sam ja.
Ustvari, takva sam bila...
Kad oprostim neću zaboraviti,
a kad zaboravim onda NAS više nema...
Hajde večeras kaži da važi...
da u zagrljaju ćutimo do zore.
Pa šta ako će neko da nas traži!
Oslonimo se jedno drugom o ledja,
na nekoj klupi,
čujmo tišinu,
zažmurimo...
i nemoj večeras kući da žurimo...
Hajde večeras kaži da važi...!